Subota, 29. maj 1999.

Velike vođe i mali stratezi

Rhenman opisuje odnos sturkture okruženja i efikasnosti preduzeća preko sledeće sekvence:

Strukturne promene u okruženju izazivaju neslaganje preduzeća i okruženja. Ovo izaziva pad eksterne i/ili interne efikasnosti preduzeća, što podrazumeva uznemiravanje i varijacije, a kasnije i degeneraciju organizacione strukture. Kako se preduzeće ne prilagođava okruženju, dolazi do pretnji i sankcija okruženja prema preduzeću. Nakon toga preduzeće postaje svesno problema i počinje da se prilagođava okruženju.

Strukturne promene u okruženju

Krajem devete decenije došlo je do dugo naziranog raspada Istočnog bloka i komunističkog sistema, što je okruženje Jugoslavije, tj. ceo svet ostavilo na raspolaganje jedinoj preostaloj supersili - Sjedinjenim Američkim Državama. Ovo se može i mora opisati kao strukturna promena u okruženju prema Rhenman-ovom modelu.

Neslaganje okruženja i sistema

Svesno ili nesvesno ne uviđajući ove strukturne promene u okruženju, jugoslovensko rukovodstvo u zadnjoj deceniji je nastavilo da sprovodi hladnoratovsku strategiju, sve vreme se nadajući da će se pojaviti neka kontrateža SAD. Tako je ovo rukovodstvo održavalo veze ili sa nekim zemljama koje nemaju apsolutno nikakav strateški interes na Balkanu (Kina) ili sa raznim opskurnim igračima (da li se iko seća generala Gračova) u Rusiji, gubeći tako podršku i zemlje koja ima strateški interes na Balkanu. Tako je Milošević izazvao neslaganje Jugoslavije sa okruženjem.

Degeneracija organizacione strukture

Jugoslavija i Srbija kao njen deo, u osamdesetim, iako meka komunistička diktatura, ipak je bila sistem. Sa svim svojim elementima: zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću. Od dolaska Miloševića na vlast, sve procedure i pravila su uništeni. Država u kojoj prekršajni sudovi sude za izdaju zemlje, u kojoj se preko 50% GNP ostvaruje van legalnog tržišta, u kojoj je ministar pravde osoba koja je odgovorna za operacionalizaciju izborne krađe 1996, u kojoj se svako ko ne misli kao Veliki Vođa optužuje za izdaju, teško da se može nazvati sistemom.

Pad efikasnosti

Društveni proizvod SRJ je pred rat iznosio nekih 60% onog iz 1989. godine. Realne nadnice su pale za nekih 80%. Broj nezaposlenih je porastao na 2 miliona (20% ukupnog stanovništva, oko 50% radno aktivnog stanovništva). Oko pola miliona građana je emigriralo iz zemlje, od toga 150,000 visoko obrazovanih. Privreda je svih deset godina poslovala u zoni gubitka. Pravo na vlasništvo nije poštovano (najdrastičniji primer ICN Galenika). Pregledi kod doktora plaćani svinjskim polutkama, viskijem i kafom, mogućnost zapošljavanja samo preko veze, totalna korumpiranost celog državnog aparata, govore da bi do raspada, ne samo ekonomije, već celokupnog sistema, došlo i bez ovog rata.

Sankcije okruženja

Jugoslavija je od 1991. do 1995. bila pod režimom trgovinskih i finansijskih sankcija UN-a. Iako su trgovinske sankcije UN ukinute, Jugoslavija se nalazi van svih integracija. Nije član MMF-a, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije, SECI-a, da ne nabrajamo dalje. Povrh svega, u međuvremenu su uvedene i mnogobrojne trgovinske sankcije od strane EU i SAD. Na kraju, došlo je do ratnog razaranja Jugoslavije, čime je ona bačena praktično u 19. vek. Razaranje elektro-energetskog sistema, naftne industrije, telekomunikacija, putne infrastrukture, prekidanje Dunava ima za posledicu da će građani Jugoslavije naredne godine preživljavati na nivou koji odgovara afričkim zemljama.

Svesnost problema

Milošević je koristeći medije, policiju, vojsku, raspoloživost svim resursima ove zemlje dugo uspevao da natera većinu njenih građana da više razmišljaju kako će Rusi, Kinezi ili ne znam ko reagovati, nego kako da prežive i kako da sledećeg meseca dobiju veću platu. Krajem 1996. ovaj model razmišljanja je počeo da puca. Sa ovim ratom konačno su svi postali svesni problema. Konačno su postali svesni da će sistem morati da se menja.

Ovih zadnjih deset godina pokazalo je da niko u Srbiji nema sposobnosti za strateško razmišljanje. Od naroda se to nije ni očekivalo, ali od elite (kako vlasti, tako i opozicije) se očekuje.

Promene

Da bi se u nekom sistemu izvršile promene potrebni su spoljni agenti. Amerika je prihvatila (prigrabila) tu ulogu. Žalosno je što je pri uvođenju tih promena koristila nasilni metod (iako on potpuno odgovara njenoj kaubojskoj istoriji). Očekuje se od Amerike da koristi neke druge metode: informisanje, pridobijanje za promene, manipulisanje, pregovaranje, itd. Ovako je šerif svojim koltom pobio hiljade nevinih ljudi i ugrozio egzistenciju još deset miliona. O strateškim, globalnim implikacijama ovog rata, pitajte Bžežinskog i Kisindžera.

Alex Corova
glavni i odgovorni urednik nezavisnog studentskog časopisa