Četvrtak, 29. april 1999.

NATO ubija civile slučajno, a Srbi namerno

    To svakako tako izgleda posmatrano iz perspektive vodećih zapadnih medija. Sa druge strane, prema srpskim zvaničnim medijima stvari izgledaju potpuno drugačije: NATO ubija civile namerno, a srpske snage slučajno. Da li je istina isključivo na jednoj od ove dve strane, ili negde između?

    Na primer, srpski zvaničnici od početka sukoba tvrde da snage bezbednosti preduzimaju sve moguće mere predostrožnosti kako bi izbegle civilne žrtve. U praksi, sukobljavajući se sa KLA (koja najčešće operiše iz albanskih sela), srpske snage bezbednosti sa sigurne daljine raznesu granatama kuće u kojima je KLA, pri čemu najčešće ubiju znatno više civila, žena, dece i staraca, nego naoružanih članova KLA. To se opravdava time da snage bezbednosti ne žele da rizikuju živote svojih pripadnika šaljući ih u bliske borbe po kućama.

    Sa druge strane, NATO tvrdi da bombarduje isključivo vojne, komunikacione i infrastrukturne ciljeve, i da pri tome preduzima sve moguće mere predostrožnosti kako bi se izbegle civilne žrtve. U praksi, NATO piloti bacaju bombe sa veoma velike visine, a pre napada se ne spuštaju niže kako bi, na primer, proverili da li je kolona koju žele da bombarduju stvarno vojna ili izbeglička, ili da pre gađanja železničkog mosta prvo prelete prugu kako bi proverili da neki voz slučajno ne nailazi na njega. Ovo se opravdava time da NATO ne želi da rizikuje živote svojih pilota, jer bi spuštanjem na manje visine postojala veća opasnost da ih obori jugoslovenska protiv-vazdušna odbrana. U oba slučaja strada jako veliki broj civila.

    Ponekad NATO greškom bombarduje isključivo civilna naselja, ponekad ne. Ponekad srpske snage greškom granatiraju kuće u kojima su isključivo civili, ponekad ne.

    Srpske vlasti tvrde da se na Kosovu bore protiv albanskih terorista, a ne protiv albanskog naroda, sa humanitarnim ciljem da obezbede miran život i zaštitu ljudskih prava svih koji tamo žive. U praksi, najviše stradaju i pate potpuno nevini, a KLA jača.

    Sa druge strane, NATO tvrdi da se bori protiv Miloševićevog režima, a ne protiv srpskog naroda, sa humanitarnim ciljem koji je prvo bio da se spreči humanitarna katastrofa, a kada se ona dogodila, da obezbedi povratak izbeglica, miran život i zaštitu ljudskih prava svih koji tamo žive. U praksi, takođe najviše stradaju i pate potpuno nevini, a Miloševićev režim jača.

    NATO ponekad sam priznaje, kao u slučaju srpske televizije, da namerno gađa civilne ciljeve i prouzrokuje civilne žrtve (tehničari, inženjeri, šminkeri, pomoćno osoblje). To se opravdava tako što se, sa nepodnošljivom lakoćom, televizija proglasi oružjem propagande i samim tim legitimnim vojnim ciljem. Kada se postavi pitanje civilnih žrtava, kaže se da je u pitanju bio "cilj velike vrednosti", pa su valjda zato te žrtve prihvatljive...

    Gađajući strateške, infrastrukturne i komunikacione ciljeve NATO u 99% slučajeva pogađa civilnu populaciju. Mostovi, pruge, tuneli, fabrike, elektro i vodovodne instalacije itd. pre svega koriste običnim ljudima a vojsci, u odnosu na to, sasvim zanemarljivo. Međutim, ako NATO proceni da nešto ima makar i zanemarljiv vojni značaj, to za njega postaje legitimni vojni cilj. U praksi, to što tako pre svega stradaju i pate civili, to uopšte nije bitno. U praksi, NATO očekuje da patnje i stradanja civila dovedu do nezadovoljstva koje bi proizvelo pritisak na vlasti u Beogradu i tako pomoglo NATO-u da ostvari svoje vojne i političke ciljeve. To, očigledno, ne uspeva.

    Ovdašnje vlasti tvrde da kosovske izbeglice ne beže od srpskog progona, već isključivo od bombardovanja NATO-a. Naravno, svako ko drži do sebe teško može da kupi tu priču. Međutim, sledeći NATO logiku o supremaciji vojnog značaja nad civilnim, etničko čišćenje može da se sagleda u sasvim drugom svetlu, i da dobije pozitivan i, čak, humanitarni smisao. Naime, svaki sposobni vojni komandant koji ima za zadatak da se suprotstavi mogućoj kopnenoj invaziji spolja na određeni prostor će, ukoliko je lokalno stanovništvo neprijateljski raspoloženo prema njegovim snagama, očistiti taj prostor od takvog stanovništva. To nezvanično potvrđuju i mnogi vojni stručnjaci i komentatori na Zapadu, ali retko ko se usuđuje da takvu "jeretičku" misao izrekne na vodećim zapadnim medijima, pošto je najjači propagandni adut NATO-a nesreća kosovskih izbeglica, kojom se svakim danom iznova opravdavaju napadi NATO-a na Jugoslaviju.

    U tom smislu, ispada da je etničko čišćenje stanovništva sa vojnog aspekta legitimno. Pri tome bi neko mogao reći (na primer Jamie Shea, da je kojim slučajem portparol srpskih vlasti) da etničko čišćenje ima pored vojnog čak i humanitarno opravdanje, jer se na taj način stanovništvo štiti od neminovnih masovnih pogibija u slučaju moguće kopnene invazije NATO-a na Kosovo. To što srpske snage, prema neproverenim izvorima, ponekog ubiju ili siluju da bi se ostali što pre našli u izbegličkim kolonama, neko bi mogao da opravda time da je "bolje da žrtvujemo ponekog, kako bi spasili većinu" (Jamie Shea, opet). U praksi, to što tako stravično pate i stradaju civili, to uopšte nije mnogo bitno, glavno da postoji neko vojno ili političko opravdanje. U praksi, srpske vlasti očekuju da će nesreća kosovskih izbeglica dovesti do nezadovoljstva u zapadnom javnom mnjenju koje bi proizvelo pritisak na NATO da zaustavi bombardovanje Jugoslavije, kako bi se pomoglo izbeglicama koje su još uvek unutar Kosova i kojima je najteže. To, očigledno, ne uspeva.

    U praksi, ni srpske vlasti ni NATO nije mnogo briga za civile.

    U praksi, kada se stvari objektivno sagledaju, po mnogo čemu nema razlike između NATO i srpskih vlasti...

Slobodan,
30 godina, asistent