27. maj 1999.

"Žene će grliti kamenje..."
(ili Apokalipsa danas)

   "Munje će zapaliti nebo, velike vojske će se sukobiti i muškog roda više neće biti. Žene će grliti kamenje..."

   Ove reči, navodno napisane na samom početku istorije ljudi, pripadaju jednom od bezbrojih apokaliptičnih predskazanja za 2000. godinu. Da li će doći do sveopšte apokalipse u svetu - ne znam, ali da će biti opšteg rata u Jugoslaviji na pragu 21. veka - u to sam sada, nažalost, siguran.

   Kako drugačije tumačiti odluku da se Miloševič optuži za ratne zločine, bukvalno u trenutku kada Černomirdinov avion sleće u Beograd sa mirovnim planom. Da je Milošević zaslužio zatvor to je sigurno (šta više srpski narod bi mu priredio nešto mnogo gore za sve što je uradio nad njim), ali tajming optužnice je više nego sumnjiv. Optuživati ga u ovom trenutku znači žarko želeti rat. Sve mirovne inicijative će biti stopirane, pošto Milošević sigurno neće pristati ni na kakvo diplomatsko rešenje, koje bi za njega značilo samoubistvo. I ne samo da su otpužili Miloševića nego su optužili pet najmoćnijih ljudi u Srbiji, koji su ga, eventualno, mogli skinuti sa vlasti (ovo se pogotovo odnosi na šefa generalštaba, jer je vojska veoma nezadovoljna Miloševićem). Ovako, kao da su hteli da ih ujedine i da ne dopuste nikakvu mogućnost za mirno rešenje krize. Veliki, kopneni rat je sada jedina opcija. Bog zna da li će se vatra proširiti i obuhvatiti ceo svet.

   Kome odgovara takav rat? NATO-u u celini sigurno ne. Možda nekoj moćnoj grupi u Americi? Time bi se, možda, mogla objasniti "greška'' sa Kineskom ambasadom, posle koje je Kina blokirala (i dalje blokira) pravom veta u UN sve mirovne inicijative G8, kao i još neke slične stvari (veoma intenzivno bombardovanje kada god su pregovaraci u Beogradu). Ko zna? U ovom ratu logika je izgubila svaki smisao.

    "Žene će grliti kamenje'' - ta rečenica me stalno proganja. Znam da će sveopšti rat u Jugoslaviji biti mnogo gori nego onaj u Vijetnamu. Kakav izbor ja (i uopšte mladi ljudi - studenti, u Jugoslaviji) imam u ovom trenutku? Da bežim preko granice dok su mi tu porodica, devojka, prijatelji? Da neko od njih pogine ne bih mogao da živim. Ostalo bi mi samo da se ubijem. Sa druge strane, da idem na front da poginem zbog grešaka onih debila na vlasti? Užas. Čime smo mi zaslužili ovo? Pre samo dve godine milion ljudi dnevno je u Srbiji protestvovalo protiv režima. Zašto nam tada nisu pomogli? Izgleda da im Miloševic toliko odgovara da bi, možda, i bombardovali narod koji bi pokušao da ga skine. Licemeri i poltroni. Svi su isti. Veliko zlo se nadvilo nad svetom, a mi smo oni koji plaćaju cenu.

    Za sve one koji misle da je ovo pesimističko razmišljanje podsetiću na sledeće. Koliko god smo verovali da neće biti bombardovanja - dogodilo se. Zatim smo verovali da će kratko trajati i da će biti "simbolično". Onda su počeli da tuku po mostovima. Govorili smo: "Dobro, barem nema šanse da će struju i vodu dirati". Ko bi verovao da ćemo biti gde smo sada?

    I šta da kažem na kraju? Da ću nastaviti da živim kao da imam ceo život pred sobom? Da ću nastaviti da spremam ispite za vreme kada se fakulteti otvore? Pa koga ja zamajavam? Koliko ljudi će preživeti sveopšti rat? Svaki drugi, peti, deseti? Da li će 90% ljudi koje upravo gledam kroz prozor za koju godinu biti mrtvo?

    Zajebi to. Idem večeras da se napijem sa društvom dok još mogu. Ostaje mi da poželim da se ništa od onoga što sam napisao neće obistiniti.

Molder,
22 godine