utorak, 27. april 1999.

Spasavanje redova Havela

    Novi grafit može se videti ovih dana u bombardovanom Beogradu. SLOBO KLINTONE! Ova jednostavna, ali dirljiva poruka otkriva ambis u koji je pravi demokratski stav upao od kako je započela vojna kampanja NATOa protiv Jugoslavije. Ta poruka ne ilustruje samo politički ćorsokak demokratske opcije: suštinsku nemogućnost izbora između prvih linija dve suprotne strane; već i veoma opasnu budalaštinu koja je razvila sopstvenu dinamiku eskalacije, bez predvidivih posledica. Duhovita identifikacija dva lidera zaraćenih strana takođe ukazuje na stepen sličnosti između njih dvojice. U otvorenom pismu svojim prijateljima u Jugoslaviji, dva dana nakon što je prva bomba pala, slovenački publicista Lev Kreft naglasio je beznadežnu situaciju srpskih demokrata "u klinču između Slobe i Bila," tako što je zamislio Klintona kako hoda ulicama Prištine i govori Albancima: "Dok sam ja sa vama, niko neće smeti da vas bije." Ljudima koji su upoznati sa skorijom istorijom kosovske krize Kreftova aluzija je jasna. U Kosovom Polju, predgrađu Prištine sa većinskim srpskim stanovništvom, 24. aprila 1987, Milošević je uzviknuo ovu rečenicu pred Srbima koji su protestovali protiv Albanskog ugnjetavanja. Policija, koja bila pod kontrolom albanskih funkcionera, koristila je pendreke da bi rasterala masu, ali je Milošević, u to vreme lider Komunističke partije Srbije, stao u njihovu odbranu. Ova fraza "ustoličila ga je kao cara", prema rečima M. Šolevića, jednog od lidera kosovskih Srba. Unazad gledajući ova fraza je započela tok događaja koji je kulminirao napadom NATOa na Jugoslaviju. Ali, kako mi možemo razumeti šta se zapravo dogodilo tamo? Tokom svog čuvenog govora u Kosovom Polju Milošević je pozvao kosovske Srbe: "Vi treba da ostanete ovde. Ovo je vaša zemlja. Ovo su vaše kuće. Vaša polja i bašte. Vaše uspomene. Ne smete da napustite svoju zemlju..." On nije apelovao ni na nekakvu komunističku ideologiju ni na nacionalne vrednosti, nego na poznata univerzalna ljudska prava. Čuvena promena iz komunizma u nacionalizam nije se desila direktno. Desila se preko "humanitarnog posrednika". Milošević se ponudio da zaštiti prava manjine ugnjetavane većinom, a pomoću ustavnog okvira albanske autonomije, većina je imala državu na svojoj strani. Sistem je bio preuzak za Miloševića da bi izašao na kraj sa problemom, i zato je on iskoračio van okvira sistema. Njegovo rešenje trebalo je da se nađe "kroz postojeće institucije ili van njih. Na ulici ili u salama za sednice, populističkim ili elitističkim metodama." To je bio početak Miloševićeve takozvane "anti-birokratske revolucije": pospešivanje rešenja političkog problema ignorisanjem "birokratskih prepreka" nasleđenih u datom sistemu institucija. Analogija između načina na koji Milošević i Klinton tretiraju slične političke probleme je očigledna. Nije li baš humanitarni razlog - a ne čist politički cilj - upotrebljen od strane NATO alijanse kao opravdanje za vojnu intervenciju u Jugoslaviji? Nije li NATO ignorisao pravne, institucionalne okvire Saveta bezbednosti UN, Povelju UN i time i međunarodno pravo? I Milošević i Klinton su uradili istu stvar: identifikovali su neka osnovna ljudska prava, hegemonizovali ih, zaobišli "zastarele" institucionalne okvire i reagovali. U tom pogledu, moze se reći da je Milošević vec dobio rat. Namamio je NATO u svoju prljavu igru. Raspad bivše Jugoslavije svima nam je pokazao koliko ovakve igre mogu biti opasne. Milošević je bio prvi koji je počeo da zanemaruje Jugoslovenske institucije 1987, da podcenjuje njihov autoritet i na kraju da ih uništava. Koje su opasnosti svetske "anti-birokratske revolucije" danas, koju je pokrenuo NATO? Ovo ostaje da se vidi.

Napred u bolju prošlost

    Sada bi, možda trebalo da se prisetimo poznatog aforizma (pripisanog Vinstonu Čerčilu) o demokratiji: to je najgori mogući sistem, ali nema ni jednog koji bi bio bolji. Svakako pokušaj da se politički ili vojno zaštite ili promovišu ljudska prava u suverenoj državi u kojoj ih krši sama država, uvek bi mogao biti blokiran u Savetu bezbednosti, zbog "sukoba interesa" između njegovih članica. Drugim rečima, uvek postoji neka vrsta antagonizma koja se ne može prevazići i to čini Savet bezbednosti UN najgorim mogućim savetom bezbednosti. Ali da li imamo neki bolji? NATO se prema insitucijama Ujedinjenih nacija poneo onako kako su se boljševici poneli prema demokratskoj instituciji parlamenta - kao prema buržoaskom klubu u kom se istinska prava ne mogu održati i uvek će ih blokirati neki klasni interes. Zbog toga, boljševici su eliminisali parlament, a posledice toga se danas obično svode na koncept totalitarizma. Oni su to uradili u ime opšteg dobra, naravno, na isti način na koji NATO danas uništava institucije međunarodnog prava. Svakako, NATO jednako deluje za takozvano opšte dobro kao što su to i boljševici radili, i predstavlja primer univerzalnih ljudskih prava, kao što je i lider Komunističke partije Srbije Milošević to bio pre 12 godina u Kosovom Polju. Ova činjenica trebalo bi da je očigledna svetskom javnom mnjenju. Konačno, kako neko može da tvrdi da je zaštitnik prava manjina, kada obezbeđuje značajnu vojnu i političku podršku represiji nad nekom drugom manjinom, kao što su na primer Kurdi? Čak i ako se upotreba sile može opravdati za ostvarivanje demokratskih ciljeva, kako neko može bombardovati Beograd, a ne bombardovati Ankaru? Zašto ne bombardovati Moskvu zbog Čečenije, ili Peking zbog Tibeta? "Zašto mi ne možemo da radimo našim Albancima ono što Turci rade svojim Kurdima?" može izgledati kao čudno opravdanje, ali sve dok i protivnik nije postigao univerzalnost pravde, izgleda da ne postoji odgovarajući odgovor na ovo cinično pitanje. Iza humanitarne retorike uvek se krije neki politički cilj. Koja je politička pozadina intervencije NATO pakta u Jugoslaviji? Koliko znamo, to je trebalo da bude politička autonomija Albanaca u okviru Savezne republike Jugoslavije: nešto što su oni već imali za vreme Titovog ustava iz 1974. i što im je Milošević oduzeo 1989. NATO želi da im vrati ovaj ustavni okvir. Istorijski gledano ovo nastojanje je politički skandal: devetnaest najnaprednijih liberalno-demokratskih zemalja sveta bombarduje eks-komunističku zemlju da bi je naterale da vrati komunistički politički status quo ante. NATO bombarduje svoj politički put u bolju prošlost. Kako se ovaj očajnički politički izbor može shvatiti? Zašto je NATO postao zagovornik komunizma ili "Jugo-nostalgičar" sada kada je zaista prekasno? Jugoslovenska federacija od pre 1990. (koja je ustvari bila konfederacija) u kojoj su Srbi činili ne više od 37% ukupnog stanovništva, bila je jedini realan institucionalni i politički okvir za političku autonomiju Kosova. U demokratskim uslovima, u takvoj Jugoslaviji, političar kao što je Milošević nikada ne bi imao šanse da pobedi na izborima, sa srpskim nacionalističkim programom.

Patuljak, a ne džin

    Politička glupost vojne intervencije NATO u Jugoslaviji otkriva samu svoju suštinu. Bombe ne padaju da bi ubrzale neko političko rešenje. Bombe JESU to političko rešenje. Posle samo nedelju dana bombardovanja, predsednik Klinton je eksplicitno rekao šta je cilj bombardovanja: pobeda. Šta god to politički značilo. NATO nema političku strategiju. Njegove članice nikada nisu birale između dva kontradiktorna principa: državnog suvereniteta i nacionalnog samoopredeljenja, a istovremeno su prekršili oba. NATO nema globalno demokratsko rešenje ove dileme: rešenje koje bi imalo univerzalnu vrednost, izazvalo promenu postojećeg svetskog poretka i insistiralo na njegovoj radikalnoj reformi. Ova okolnost najbolje objašnjava zašto NATO navodi "humanitarne razloge" kao motiv za vojnu intervenciju, a ne Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima? Zato što je "humanitarni razlog" najveći mogući nivo univerzalnosti, koji SAD i njihove NATO saveznice mogu sebi da priušte, ne samo retoričko opravdanje za promociju prljavih interesa vlasti, kako mnogi levičari danas tvrde. Ne postoji takozvani skriveni plan vojne akcije NATO-a u Jugoslaviji: kontrola centralnoazijskog naftovoda preko kosovske raskrsnice ili cak potrage za zlatom koje je, kako se priča, otkriveno tamo u skorije vreme. Staromodna materijalna fantazija o politici kao načinu za ostvarivanje osnovnih ekonomskih interesa ne pomaže nam da razumemo prave motive intervencije NATO alijanse. Ona nam samo pomaže da zapostavimo njihove prave političke ciljeve, kao i retorika o humanitarnim razlozima. Ono što se skriva iza toga nije alavi imperijalistički gigant, nego isfrustrirani i politički zbunjeni patuljak. Ništa bolje ne izražava ovu činjenicu od nikad većeg talasa stvaranja moralnih skandala od tragične sudbine nevinih žrtava rata i genocida. Pravi skandal danas nije to što se na kraju XX veka ljudi proteruju iz svojih kuća, siluju i ubijaju pred očima bespomoćne demokratske javnosti, (sa gledišta našeg sopstvenog istorijskog iskustva u ovom veku, ovo je trivijalno), već istina da ta demokratska javnost i njeni politički predstavnici još uvek nemaju nikakav politički odgovor ovom izazovu. Ideološka svrha humanitarnog pristupa je dakle da predstavi rat kao neku vrstu prirodne katastrofe. Takav pristup naturalizuje socijalni i politički fenomen i to na način koji blokira svaku vrstu racionalnog političkog mešanja. On ostavlja samo dva glumca na istorijskoj sceni: anonimnu masu nevinih žrtava i nekoliko patoloških čudovišta. Pomoći jednom, znači istrebiti drugog. Konkretne političke suprotnosti, čitav front političkih koncepcija i njihovih protagonista više ne postoji na sceni. Ova izvrnuta slika određenih istorijskih situacija je u potpunoj supotrotnosti sa stvarnošcu, ali ne i sa potrebama onih koji su je proizveli. Kao prava ideološka bajka služi svrsi, čak i kada je krajnje oprečna. Ono što bi svako mogao da shvati kao jednostavnu laž - "Mi bombardujemo Miloševića, a ne srpski narod"- pokazuje se kao veoma korisna laž za sve: i za one koji su bombardovani kao i one koji bombarduju. Zato što Srbe čini retroaktivno nevinim, neodgovornim za sve zločine koje su učinili ratni zločinci koji neometano žive među njima ili naređeni od strane političara koje su sami izabrali. Sa druge strane to podupire iluziju da ljudi u demokratijama nikada ne prave pogrešan izbor. A i ako ga naprave, to je uvek zbog "nedostatka objektivnih informacija". Ako bi Srbi u Beogradu znali šta nameravaju njihovi vojnici i policajci na Kosovu, na primer, brutalno etničko čišćenje, oni ne bi dozvolili da se to dogodi. Na žalost, zli diktator im je zatvorio slobodne medije i tako ih pretvorio u nevine žrtve manipulacije. Naravno, zapadna demokratska javnost daje mnogo više kreditivnosti ovoj naivnoj iluziji nego sami Srbi. To im pomaže da potisnu možda najtežu traumu demokratije - činjenicu da ne postoji stoprocentno pouzdana spona koja može potpuno zaštititi demokratiju od regresije u neku vrstu totalitarizma. U celoj ideološkoj strukturi "slobodni mediji" samo igraju ulogu takozvanih subjektivnih faktora. Ako sistem funkcioniše to je zahvaljujući njima. Ako ne funkcioniše, treba okriviti njihov neuspeh.

Providnost zla

    Naravno, Srbi u Beogradu znaju dovoljno o etničkom čišćenju Albanaca na Kosovu, ništa manje nego što su znali šta se dešavalo u Vukovaru ili kasnije u Sarajevu. U tom smislu oni se ne razlikuju od Hrvata koji su veoma svesni činjenice da je 400 000 Srba primorano da napusti Hrvatsku tokom poslednjih 10 godina i njihovih 24 000 spaljenih kuća; koji poimenično znaju svoje sopstvene ratne zločince sa kojima su žive mirno, bez pomisli da će ih ikada tužiti. Hrvati - izuzev malih izuetaka, ali onih koji nemaju nikakav starni značaj za političku situaciju -nikada nisu pozvali svoje zemljake Srbe da se vrate, niti će, kad smo već kod toga, Srbi pozvati proterane Albance. Ako nešto treba da se nauči iz Jugoslovenske tragedije, onda je to potpuna providnost zla. Ništa se nije dogodilo u poslednjih deset godina rata, što nije bilo "potpuno predvidivo" i, čak, unapred najavljeno. Čemu onda takvo sveopšte negodovanje zbog genocida na Kosovu, tek sada, kada se takva praksa sprovodila svuda širom bivše Jugoslavije, skoro 10 godina. Zašto nije bilo negodovanja pre nego što je rat uopšte počeo, kada je današnji predsednik Hrvatske Tuđman objavio svoju knjigu sa idejom po kojoj genocid može imati potpuno pozitivne posledice, zato što "dovodi do etničke homogenizacije date nacije i time ... do veće harmonije..."? Političar koji odobrava takvu ideju bio je finansijski, politički i kasnije vojno pomognut od strane zemalja koje su sada najzastupljenije u ratnoj kampanji NATO saveza u Jugoslaviji. Tuđman i Milošević su zajedno skicirali kasnije etničko čišcenje u Bosni još pre nego što je i rat u Sloveniji (1991.) uopšte počeo, i to je, takođe, veoma poznata činjenica. Onima koji, na primer, pitaju zašto je današnji balkanski Pol Pot - Slobodan Milošević, još juče svuda bio prihvaćen kao pouzdani pregovarač, mogli bi smo odgovoriti postavljanjem još ciničnijeg pitanja: šta je ustvari loše uradio Pol Pot, kad su Sjedinjene Države protestovale protiv Vijetnamske vojne intervencije u Kampučiji Crvenih Kmera.

Bombardovaćemo vas do kamene nevinosti

    "Samo kamen je potpuno nevin," napisao je jednom Hegel. Ako to igde ima smisla, ima u politici. Ni Srbi u Beogradu nisu nevini, kao ni zapadna demokratska javnost. Navodna nevinost i jednih i drugih je samo retroaktivni efekat zajedničke depolitizacije koja se dešava u humanitarnom okviru. U svakom slučaju, humanitarizam danas nije samo novi opijum za ljude koji ih čini slepim za politički smiso istorijskih dogadaja. Njegova ideološka upotreba je mnogo značajnija. Najbolji primer toga je pokušaj da se pronađe neko pravno zadovoljavajuće opravanje za vojnu intervenciju u Jugoslaviji, koja je, prema međunarodnom pravu, nezakonita. Ovde se pojam "humanitarne intervencije" koristi kao da je to pitanje "običaja i prakse". Da budemo sigurni, "običaji i praksa" nisu nikada univerzalni. Oni se menjaju prema različitim kulturnim identitetima. "Srpski genocid nad Albancima" je genocid, samo zato što se ne uklapa u evropske kulturne standarde - i zato je tu potrebna vojna intervencija. Na isti način "turski genocid nad Kurdima" je neobičan turski običaj koji u zavisno od naših interesa, ili podržavamo ili izražavamo žaljenje. Nisu samo demokratija i pravda konkretni običaji, i rat je takođe. Umesto da razume njegovu političku logiku, Zapad je do sada video samo "ljude koji medusobno vekovima ratuju" na Balkanu. Rat je bio deo njihovog kulturnog identiteta i zato nije bilo potrebe za intervencijom. Neko će se setiti reči Marion Graefin Doenhoff, koji je u septembru 1991. na naslovnoj strani "Die Zeita" napisao: "Bila bi ludost intervenisati u ovom Balkanskom haosu slobodne volje. To bi bila čista glupost. (...) Ali ako su oni odlučni da uđu u svoje srpsko-hrvatske mržnje, onda ih u tome treba ostaviti." Daleko od toga da je bio samo izgovor za vojnu intervenciju, humanitarizam je tu intervenciju čak i sprečio. Zbog toga uvek izgleda da je vojna intervencija u bivšoj Jugoslaviji zakasnela. Zakasnili su jer su išli putem humanitarne, a ne političke logike. Zato oni ne sprečavaju humanitarne katastrofe. Oni ih zapravo proizvode, dajući svojim političkim glupostima humanitarni smisao. Kosovo danas je najbolji primer za ovo. Humanitarizam je poslednji koncepcijski okvir univerzalizma, i kao takav je samo simptom politike koja se odrekla svih svojih univerzalnih tvrdnji. Zapadni demokratski svet, koga sada predstavlja NATO, nije sposoban da se nosi sa najdubljim krizama svetskog političkog poretka. Nedostaje mu globalna vizija, u okviru koje bi bilo moguće oblikovati politiku ljudskih prava koja bi zadržala svoju projektvanu univerzalnu validnost. Tako su bombe koje padaju na Jugoslaviju samo izgovor za ovaj ideološki i politički neuspeh. One se bacaju ne da zaštite univerzalna ljudska prava, nego određene zapadne običaje, i ono što najviše oštećuju je postojeći svetski poredak, usvojen iako nesavršen, ali jedini koji imamo. On očigledno treba da se izmeni ako ne i potpuno promeni. Ali nemoćni politički um NATO-a je najmanje sposoban da to uradi.

Kolarteralni napredak

    Ako je lice neizbežne pobede demokratije u praskozorje komunističke jeseni ikada bilo vidljivo, to je bilo lice Vaclava Havela. Pre deset godina, on je bio sinonim za sve univerzalne vrednosti demokratske civilizacije od Magna Carte do Frenka Zape. U to vreme on je otvorio perspektivu ponovnog svetskog otkrića demokratije, proširujući je mnogo više od jednostavne adaptacije post-komunističkih zemalja na liberalni kapitalizam Zapada. U svom predsedničkom obraćanju pre dve godine u Vašingtonu pod naslovom "Šarm NATO-a" Havel je bio entuzijasta po pitanju Amerike koja pretpostavlja svoju odgovornost za ceo svet. Ona bi to trebalo da radi na način na koji, kako je rekao, "treba da ujedini one premise koje ce imati šansu da spasu naše globalne civilizacijske ... vrednosti koje bi danas trebalo da usvoje sve kulture, sve nacije, kao uslov njihovog opstanka." I on je, naravno, pozdravio odluku da se tri istočnoevropske zemlje uključe u NATO. Ove tri zemlje, Poljska, Mađarska i Češka Republika, postale su članice Zapadne vojne alijanse neposredno pre nego što su prve bombe pale na Beograd. Kao posledica, najveća personifikacija demokratije u skorijoj istoriji je takođe regrutovana. Danas, kada bombe padaju na Beograd, hrabri vojnik Havel se poltronski pridružuje. Da li te bombe zaista predstavljaju ono za šta je on pretpostavljao da će "spasiti našu globalnu civilizaciju"? Treba li da one, kao odgovarajući način rešavanja političkih problema, zaista "budu usvojene danas od strane svih kultura, svih nacija, kao uslov njihovog opstanka"? Mogu li one zaista spasiti nadu demokratiji, koju je jednom personifikovao Vaclav Havel - poslednji živi simbol moralne i političke veze između zapadnog sveta i univerzalne ideje demokratije? Izgleda da je demokratija ponovo izgubila svoje lice. To samo po sebi nije tako loše. Štaviše, to bi mogao biti jedini "kolateralni napredak" od štete nanete demokratiji intervencijom NATO-a u Jugoslaviji. "Slobo Klintone!", ne označava samo radikalnu nemogućnost prave demokratske pozicije. Jedina prava šansa demokratije leži u činjenici da ona više nema određeno mesto u postojećim političkim okvirima, kao ni prepoznatljivu perosonifikaciju. Njen značaj ponovo slobodno lebdi i može biti uhvaćen samo pomoću naše mašte. Na nama je da odredimo njenu buduću perspektivu. I da iskoristimo tu slobodu ovde i sada.

Boris Buden
urednik Bastarda, Zagreb/Vienna

latest issue


austria:
boris buden
engerthstrasse 51/10/16
a-1200 wien
tel. (+43 1) 3336174
http://www.arkzin.com/bb

croatia:
arkzin
boris buden
republike austrije 17/1
hr-10000 zagreb
croatia
tel. (+385 1) 3777866
fax. (+385 1) 3777867
e-mail: arkzin@arkzin.com
http://www.arkzin.com