Četvrtak, 20. maj 1999.

Diktator, opozicija, rat i stvarnost

Kada bi Milošević mogao biti uklonjen prostim "Ukloni se!" (npr. izborima), na prvom mestu ne bi bio diktator. Bio bi legitimno izabran predsednik koji ne obavlja svoj posao kako treba, i samim tim bi izgubio sledeće izbore. Ključna reč je "kada bi". U stvarnom životu, vlast jednog diktatora se zasniva na primeni sile, ograničavanju slobode, pritisku, manipulaciji i eliminisanju onih koji misle drugačije. Milošević je uvek mudro koristio svoju moć. Upotrebio je svaku priliku da primeni silu, pritisak, ograniči slobodu, da manipuliše i da eliminiše svakoga ko misli drugačije.

Nebrojeno puta do sada, proizvodio je novu krizu svaki put kada bi njegova vlast počela da gubi oslonac:

- Marta 1991. za vreme velikih demonstracija u Beogradu, stvorio je krizu federalne vlade. Posledice su rat u Sloveniji, a odmah zatim i u Hrvatskoj.

- 1992. kada je broj njegovih pristalica drastično opao, kada je njegova pobeda na predsedničkim izborima iznosila samo 1%, kada je opozicija organizovala potpisivanje peticije za njegovo uklanjanje sa vlasti, Milošević je započeo rat u Bosni.

- Posle velikih demonstracija u celoj zemlji zime 96/97, povećao je pritisak na albansko stanovništvo na Kosovu. Rezultat je trenutna situacija.

Svaki put kada bi demokratske snage u zemlji ojačale, Milošević je stvarao krizu koja bi rezultirala novim ratom. Koristio je ratno stanje (bilo ono zvanično ili ne) kao štit pod kojim bi uklanjao svakoga ko bi mu predstavljao pretnju.

Poslednji pokušaj da se organizuju protesti demokratskih snaga u Srbiji, završio se krvavo. Miloševićeva policija je dobila zadatak da "eliminiše" svakoga ko se tom prilikom pojavi. Njegova specijalna policija je obučena i opremljena znatno bolje od regularnih policijskih snaga. Oni su već dokazali svoje sposobnosti na Kosovu, čineći jezive zločine nad civilima. Takođe, pokazali su na šta su sve spremni za vreme protesta u Srbiji zime 96/97 kada je veliki broj ljudi divljački pretučen (uključujući i novinare), i kada je dvoje ljudi poginulo. Žrtvovanje građana bi stavilo opozicione vođe na isti nivo sa onima koji su naredili zaposlenima u RTS-u da ostanu u zgradi u Abardarevoj ulici, ili sa onima koji šalju ljude pod pretnjom otkaza da prave živi štit na mostovima širom zemlje. Besmisleno žrtvovanje nenaoružanih ljudi neće srušiti Miloševića. Da li obični ljudi, bez ikakvog naoružanja, treba da savladaju Miloševićevu vojsku i policiju? Istu onu vojsku i policiju koju najveća svetska vojna sila nije pobedila za dva meseca rata?

Oktobra 1998, prvi put kada se Srbija suočila sa neposrednom ratnom opasnošću, Milošević je iskoristio tadašnju situaciju za obračun sa nezavisnim medijima i slobodom govora. Ostaci demokratije u Srbiji bile su prve žrtve ovog rata. Pod maskom ratnog stanja, akcije kao što su nacionalizacija radija B-92 i ubistvo Slavka Ćuruvije, vlasnika i urednika nezavisnih novina, pokušaj hapšenja Novaka Kilibarde, jednog od vođa demokratske koalicije u Crnoj Gori, teško da su se mogle nazvati iznenađenjem. Sve pomenuto, kao i ekstremno ograničavanje lične slobode i osnovnih ljudskih prava (policija ima puno pravo da ulazi i pretražuje stanove bez naloga, da čita poštu, drži bilo koga u pritvoru duže od 24 sata...) predstavljaju zbir novih zakona koji se uvode svaki dan. Milošević prilagođava zakone i državni ustav svojim potrebama. U ovom momentu, prema novom zakonu, svako od nas može biti uhapšen, preglašen "izdajnikom" i "defetistom", i izveden pred preki sud.

Ovih dana, svedoci smo Miloševićeve propagandne mašinerije u najblistavijem svetlu. Članovi njegove partije, kao i partija koje vode njegova supruga i ekstremni nacionalista Šešelj, takmiče se u korišćenju svoje žive mašte za izmišljanje "izdajnika", "špijuna" i "stranih plaćenika". Jedna od njihovih najvažnijih meta je predsednik Crne Gore, Milo Đukanović. Đukanović u svakoj prilici ističe očigledno: kriza na Kosovu, kao i prethodni ratovi na područu bivše Jugoslavije, mogli su biti sprečeni ulaganjem u razvoj demokratije u Jugoslaviji. Između ostalog, Đukanović se zalaže i za autonomiju Kosova, uvođenje mirovnih snaga u regionu, i za povratak albanskih izbeglica u njihove domove. Zbog njegovig demokratskih ideja, Crnoj Gori je obećano 13 miliona Eura (oko 16 miliona dolara) kao pomoć izbeglicama, kao i 12 miliona Eura (oko 14 miliona dolara) za rekonstrukciju privrede u Crnoj Gori. Za Miloševića, to je kao crvena marama za bika - Đukanović je trenutno proglašen "narodnim izdajnikom" koji lobira po inostranstvu, tražeći bombardovanje Jugoslavije. Ne postoji ni jedan dan kada se ne otkrivaju nove Đukanovićeve "izdaje" u srpskim medijima (novine, televizijske i radio stanice pod kontrolom države ili vojske).

Takođe, sudbina Vuka Draškovića, bivšeg potpredsednika savezne vlade, jasno oslikava Miloševićevu taktiku. Od početka bombardovanja Jugoslavije, Drašković je kritikovao pogrešnu politiku NATO-a. Onog momenta kada je Drašković dao dugačak intervju beogradskoj TV stanici Studio B (koji je od tada pod kontrolom vojske), izgubio je svoje mesto u saveznoj vladi. U pomenutom intrvjuu, zalagao se za autonomiju Kosova, za povratak izbeglica i demokratiju u Srbiji. Njegov najveći "zločin", bio je apel Miloševiću da pristane na sve uslove koji bi doveli do prestanka bombardovanja i koji bi sprečili dalje uništavanje zemlje i smrt građana Jugoslavije.

Najnoviji "izdajnici" su Zoran Đinđić, lider Demokratske stranke, i Vesna Pešić, bivši predsednik Građanskog saveza Srbije (sadašnji predsednik GSS-a Goran Svilanović je mobilisan još u prvim danima rata). Đinđić je dao nekoliko intervjua stranoj štampi u kojima je oštro kritikovao Miloševića, i gde je podržavao stavove Đukanovića i Draškovića. Neposredno posle toga, bio je prinuđen da se kako zbog svoje lične sigurnosti, tako i zbog sigurnosti svoje porodice, preseli u Crnu Goru. U Beogradu, sedište Demokratske stranke demolirano je tri puta za deset dana od strane JUL-ovih jurišnika u civilu. Poslednji napad na stranku bio je vrlo dobro organizovan, budući da je svega nekoliko minuta posle početka napada pristigao i autobus sa oko 50 pripadnika JUL-a. Policija je intervenisala tek kada se ispred zgrade okupilo više stotina članova DS-a. Čini se da je Milošević, pošto je ostao bez mogućnosti za pravljenje ratova koji odvlače pažnju od njegove totalitarne vlasti, odlučio da iskoristi svoju poslednju taktiku - građanski rat.

Međunarodna zajednica nosi svoj deo krivice. Prihvatanje Miloševića kao legitimnog pregovarača bila je godinama bezrezervna podrška njegovoj vlasti. Baš kao i njegovo ustoličavanje kao "mirotvorca" iz Dejtona i NIKAKVA podrška nijednom obliku demokratije u Srbiji. Pod utiskom da je Milošević ključni faktor mira na Balkanu, međunarodna zajednica se trenutno suočava sa posledicama takve iluzije. Kao što je Kris Smit, jedan od čelnika Helsinške komisije pri američkom Kongresu rekao: "Uprkos svemu što se dogodilo u Bosni i onome što se sada događa na Kosovu, američka adminstracija se još uvek čvrsto drži ideje da je Milošević neko sa kime se može postići dogovor". Godine napornog rada na udaljavanju građana Jugoslavije od ostatka sveta, na postavljanju gvozdene zavese oko Jugoslavije i pretvaranju cele zemlje u veliki geto, konačno su pokazale rezultat. Sankcije uvedene protiv Jugoslavije 1992. (koje su još uvek na snazi) odrazile su se isklučivo na život običnih ljudi. Milošević, njegova porodica, i funcioneri u njegovoj partiji nisu ih ni osetili. I još uvek, čak i Medlin Olbrajt kaže da Milošević "tehnički... nije ratni zločinac" jer nije osuđen pred međunarodnim sudom u Hagu. Takav stav ostavlja prostor za povratak Miloševića kao ključne figure na Balkanu.

Trenutno, većina ljudi u Srbiji krivi isključivo NATO za bombardovanje zemlje. Zašto? Za njih, samo se NATO igra sa džojsticima, ubijajući i uništavajući, a ne Milošević. Ukoliko Milošević potpiše neki dogovor koji bi doneo mir, postaće "heroj" i "mirotvorac", baš kao i posle Dejtona. Samo politički svesni ljudi još uvek znaju ko je zaista kriv, ali se politički svesni ljudi eliminišu svaki dan. Hapšenjem, ubistvima, mobilizacijom i pretnjama.

Pad jednog diktatora nije romantični holivudski film, kako to vidi međunarodna zajednica. Takav događaj zahteva mnogo više od jednostavnog "Zbacite ga!" U zemljama koje su bile dovoljno srećne da vide odlazak svojih diktatora, ljudi su propatili mnogo više nego građani Jugoslavije. Takođe, njihove patnje su bile isključivo posledica diktature jednog čoveka. U slučaju Jugoslavije, trenutno su patnje ljudi rezultat uništavanja zemlje od strane NATO-a. Takva politika može proizvesti samo kontra-efekat. Ljudi se koncentrišu na to kako da prežive, na neizvesnu budućnost u uništenoj zemlji. Kako vreme protiče, Milošević će biti njihova poslednja briga.

Cancer Woman