14. april 1999.

Zataškavanje promašene politike bombardovanja Balkana

Čini mi se verovatnijim da ljudi beže iz tri razloga, a ne jednog:
a) Zbog etničkog čišćenja koje sprovode Srbi/Jugosloveni, smatrajući da je uništavanje po Jugoslaviji rezultat albanske politike,
b) Zbog rata između Jugoslovenskih oružanih snaga i OVK,
c) Zbog NATO bombi kojima se konstantno dešava da pogađaju civilne ciljeve.

    "Zapadne vođe zauzete su preinačavanjem istorije kako bi opravdali promašaj u bombardovanju Balkana. Izmene u informacijama, retorici i objašnjenjima od kada je počelo bombardovanje, 24. marta, se bukvalno može nazvati ispiranjem mozga. Najverovatnije se plaše da su se izgubili u radnji veoma mračnog poglavalja u istoriji, koje su otvorili. Jedan način da se poraz prikaže kao pobeda, jeste da se konstruiše medijska stvarnost a dekonstruiše realna stvarnost. To je suština medijskog rata i to se upravo sada i dešava," kaže direktor TFF, Jan Oberg.

    "Na primer, sigurno ste primetili da Oslobodilačka vojska Kosova, odnosno UČK, koja je pre par nedelja postojala i navodno prisustvovala u Rambujeu, sada odjednom kao da nikad nije ni postojala. Trinaestomesečni rat na Kosovu je takode adekvatno prerađen.

    U poslednjih nekoliko dana, predsednik Klinton, premijer Bler, NATO general Vesli Klark, sekretar spoljnih poslova Kuk, sekretar spoljnih poslova Fišer, sekretar Olbrajt, ministar odbrane Robertson i druge Zapadne vođe objašnjavale su svetu zašto NATO bombarduje Jugoslaviju. NISU POMINJALI ni OVK ni rat. Govori su im iznenađujuće uniformni. Glavni argumenti su im:

• Imamo dokaze da Jugoslavija, odnosno predsednik Milosevic, ima plan da etnički očisti Kosovo od Albanaca.

• Jedan od dokaza za ovaj plan jeste da je oko 700 000 ljudi proterano preko granica; broj bi bio mnogo veći, ako ne i svih 2 miliona Albanaca, da NATO nije preduzeo akciju.

• Miloševic je poslao 40 000 vojnika i 300 tenkova u region dok je delegacija još uvek bila u Parizu.

• "Imamo svedoćenja" i "postoje priče" o masovnim grobnicama, silovanjima i beskrajnim strahotama. Nemamo čvrste dokaze, ali to nam izbeglice stalno pricaju.

• Miloševic je sada "okrutni diktator" i "serijski ponavlja etnička čišcenja."

• Nedužni civili se proteruju "samo zbog onoga što jesu, a ne zbog nečeg što su ucinili," kako to Bil Klinton i Toni Bler kažu.

• Miloševic se nije pridržavao dogovora koji je potpisao sa ambasadorom Holbrukom prošlog oktobra.

    Zašto sve ovo nema kredibilitet, zašto je ovo verovatno "retorika" konstruisana da bi uticala na emocije, percepcije, sliku o neprijatelju i, konačno, na ponašanje vlada, organizacija, grupa i pojedinaca?

    Želim da vam iznesem nekoliko činjenica do kojih sam došao posetama i sastajanjem u višegodišnjem periodu sa predvodnicima kosovskih Albanaca, opozicijom i nezavisnim intelektualcima u Pristini," kaže Oberg. "Dr Ibrahim Rugova mi je u više navrata govorio, kao i svakome na Zapadu ko je želeo da ga sluša, o svom strahu da ne može da ubedi albanski narod u svoju nenasilnu strategiju, ukoliko Zapad "ne učini nešto", na primer ubedi Beograd da učestvuje u pregovorima u kojima bi posredovala međunarodna zajednica.

    Pre par godina sam se sastajao i sa kosovskim Albancima koji su oštro kritikovali Rugovinu "pasivnu" politiku i promovisali gerilski otpor kao jedino rešenje. 1996. sam saznao od dobro obaveštenih albanskih intelektualaca, da ne isključuju mogućnost postojanja naoružane frakcije. Prošle godine, savetnici Dr Rugove su mi rekli da su čuli o postojanju oslobodilačke vojske još 1993.

    Kosovo je godinama, rekao bih, policijska država. Jedini odgovor Beograda na legitimne proteste Albanaca je bilo povećano prisustvo policije i represija. Ne sumnjam da je bilo zantnog i sistematskog kršenja političkih, ekonomskih, kulturnih i drugih ljudskih prava. Albanci su se plašili Beograda, koji je insistirao na tome da je sve to unutrašnje pitanje, ali ništa nije učinio kako bi došao do rešenja. Istovremeno, albanskim vođama je "trebala" represija da bi mobilizovali međunarodnu zajednicu da podrži projekat nezavisnog Kosova. Zbog toga su odbili da sarađuju sa umerenim vođama koje su želele dijalog, kao što su 1993. bili bivši premijer Milan Panić i njegovi odlični ministri.

    Bilo kako bilo, istina je da nije bilo rata, masovnog ubijanja, sistematskog etničkog čišcenja, genocida. Mnogi Albanci su otišli zbog represije, ali i zbog bede, opšteg siromaštva i nedostatka perspektive za njih i njihovu decu. Srbi su, takođe, otišli iz sličnih razloga, a ne, kako se ponekad tvrdi, zato što su žrtve albanskog genocidnog plana.

    Sukob, za koji se tvrdi da je počeo 1989, eksplodirao je u rat februara 1998. godine, kada se na sceni pojavila OVK. NE MOŽE se poreći da aktivnost OVK nije uticala na to da se situacija promeni iz represije u rat. Najviše iznenađuje što je:

a) Zapad zažmurio na ulogu Albanije kao baze za obučavanje OVK,
b) Kao posledica toga, politika Albanije je, de facto, prerasla u agresiju uperenu protiv Jugosalvije,
c) OVK naoružavana pretežno od strane Zapadnih izvora u suprotnosti sa embargom Saveta bezbednosti UN na uvoz bilo kakvog oružja na teritoriju bivše Jugoslavije,
d) Što se niko nije setio da zatvori granice i spreči ulazak vojske, oružja i municije, time i odmazdu Jugoslavije,
e) Vojska Jugoslavije dozvolila da se sve ovo nesmetano odigrava bez ikakvog reagovanja kako bi to sprečila.

    Izaslanik SAD, Robert Gelbart, rekao je 23. februara 1998, da ga "veoma uznemiruje OVK" i da je to "nesumnjivo teroristička organizacija." Nedelju dana kasnije, protiv nje je pocela jugoslovenska ofanziva. Toliko o operaciji prikrivanja Zapada, koji želi da zaboravimo centralnu ulogu OVK u ovoj krizi.

    Dalje, šta je sa argumentom da Milošević nije održao obećanje koje je dao Hobruku oktobra prošle godine? Bio bi to dobar argument da nije u pitanju dogovor koji obavezuje jednu stranu. Iako su postojale dve strane u sukobu, razne jugoslovenske/srpske policijske i vojne snage na jednoj strani i OVK na drugoj, samo je Miloševic potpisao dogovor. OVK je objavla prekid vatre, ali nije potpisala nikakav dokument. Jednostrani prekidi vatre su jedinstveni koliko i neodrživi.

    Culi smo i prikazane su nam slike rata koji besni u pokrajni već 13 meseci. Albanski intelektualci i urednici sa kojima sam razgovarao tokom poseta Prištini u jesen 1998, ponosno su mi pričali, kada sam ih upitao ko čini OVK, "da smo to svi mi, mi smo narod pod oružjem." Zašticeni dogovorom Holbruk-Miloševic, OVK je zauzela 30% teritorije Kosova. Radikalni Albanci su posetiocima stvarali kristalno jasnu predstavu da je pobeda iza ćoška. Sve do trenutka kada je Beogradu svega bilo dosta.

    U toku tih 13 meseci, oko 2000 ljudi je ubijeno i 250 000 razmešteno - oko 10% albanske i 10% srpske populacije regiona - ali malo ih je, srećno, pobeglo van Kosova. Dve nedelje posle početka NATO intervencije, odjednom je 750 000 prebeglo preko granica i SADA nam kažu da su na Kosovu postojali samo nedužni albanski civili koje, kako je Klinton rekao 12. aprila, proteruju SAMO zbog onoga što jesu a ne zbog nečeg što su učinili.

    Čini mi se verovatnijim da ljudi beže iz tri razloga, a ne jednog:

a) Zbog etničkog čišcenja koje sprovode Srbi/Jugosloveni, smatrajući da je uništavanje po Jugoslaviji rezultat albanske politike,
b) Zbog rata između Jugoslovenskih oružanih snaga i OVK,
c) Zbog NATO bombi kojima se konstantno dešava da pogađaju civilne ciljeve.

    Da li je postojao plan za čišcenje regiona? Niko ko stoji iza ovog stava nema čvrste dokaze kojim bi ga potkrepio. Pre 24. marta nijedan političar nam ništa nije rekao o navodnom planu Miloševića. Nijedna humanitarna organizacija nas nije obavestila o velikoj, sistematskoj kampanji za isterivanje 1-2 miliona ljudi. Ako je 1500 verifikatora OEBS znalo za takav plan, a prisluškivali su jugoslovenske komunikacije, zašto nisu upozorili svet o tome? Ako je Beograd hteo da se reši svih kosovskih Albanaca, mogao je to da učini bilo kada u periodu od 1991. Ipak, nije ni pipnuo nijednog albanskog vođu, niti je pokušao da spreči osnivanje paralelne države. Zašto je NATO pretio da će bombardovati ako se ne potpiše plan iz Rambujea, a nije pominjao postojanje ovakvog plana kao razloga za bombardovanje?

    Da li je 40 000 vojnika i 300 tenkova indikacija za postojanje takvog plana? Teško. Vojska i tenkovi nisu primarna sredstva za proterivanje ljudi. Poslati su u region kada je NATO prevario Jugoslaviju. Vidite, Holbruk je verovatno zaboravio da kaže Miloševiću kako će NATO poslati "spasilačke snage" u Makedoniju. Njihov zadatak je bio da omoguće "izvlačenje" nenaoružanih OEBS verifikatora sa Kosova u slučaju NATO bombardovanja, postupka koji bi doveo u opasnost da budu zarobljeni od strane Srba. Znači, opasnost od NATO bombardovanja je postojala još u oktobru. Zar vaša zemlja ne bi ništa uradila da joj mesecima preti bombardovanje od strane najjače vojne sile u istoriji?

    Kada su verifikatori OEBS mirno napustili Kosovo, NATO nije povukao snage, vec ih je pojacao sa 3 000 na 12 000 vojnika (zaboravivši da konsultuje makedonsku Skupštinu). Jugoslavija je imala sasvim legitimne razloge da to smatra izuzetno neprijateljskim "signalom" pa je dovela vojsku do makedonske granice da "pokaže" svoju odlučnost da se suprotstavi toj sili, ukoliko bi prešla granicu i ušla u Kosovo. OVK je uvučena u sukobe prisustvom jugoslovenskih snaga, tako da su se sukobi pojačali u oblasti gde pre toga nije postojalo borbi. Sve ovo ZBOG politike NATO.

    Ono što sada Zapadne vođe nazivaju dokazom o velikom planu za etničko čišcenje nije ništa drugo do odgovor na izuzetno neinteligentan, trapav i pustolovan pokušaj NATO da Makedoniji prikači ulogu saveznika i glavne NATO baze. To je bio sasvim prirodan odgovor na konstantne pretnje od masivnog vazdušnog udara NATO snaga. Kao predvidiva posledica toga, došlo je do skoro potpune političke destabilizacije makedonske Vlade i socio-ekonomske destabilizacije zbog navale izbeglica izazvane postupcima NATO.

    Konačno, Milošević je "okrutni diktator"? Pa, zašto mu je Zapad onda pomogao da bude centralna figura, zašto se oslonio na njegov potpis u Dejtonu, ne pruživši nikakvu pomoć opoziciji u Beogradu - čak ni kada je 1,5 miliona ljudi demonstriralo protiv njega pre par godina? Zašto su ambasador Holbruk i desetine Zapadnih diplomata imali "interesantne" razgovore sa njim? Zašto se Zapad nadao njegovom popuštanju u poslednjem trenutku kako bi izbegao bombardovanje koje mu je pretilo? Šta da radimo sa "okrutnim diktatorima" koji su izabrani glasovima građana od kojih bi ga mnogi nazvali totalitaristom i ocenili njegovu politiku katastrofalnom, ali koji ga nikada nisu nazvali "okrutnim diktatorom"? I zašto NATO ponavlja grešku iz Iraka - bombardovanje čiji je jedini efekat ujedinjenje naroda iza svog vođe?

    Sve zajedno, NIJEDAN OD TRENUTNIH ARGUMENATA NATO NE DRŽI VODU. Sukobljavaju se sa činjenicama, opovrgavaju ono što su nam Zapadne vođe same govorile juče. Ono čega smo svedoci je jadan pokušaj "upravljanja percepcijom" i medijskog rata protiv javnog mnjenja.

    "Morali bi biti sumnjičavi", zaključuje Jan Oberg, "kada vrhovni Zapadni državnici i vojskovođe u roku od nekoliko dana pokušavaju da preinače i falsifikuju istoriju, izostave dokumentovane činjenice i značajne učesnike, izmene redosled događaja i zaborave ono što rekli i učinili samo par nedelja pre toga. Naročito je uznemiravajuće primetiti sistematsku pristrasnost i tendecioznost u preinačavanju. Svakako je neprijatno i to, što većina novinara postavlja isključivo politički korektna pitanja Stejt Departmentu i NATO portparolima u vreme koje se lako može pokazati kao istorijska prekretnica."

Dr. Jan Oberg
Direktor, predvodnik TFF tima
za rešavanje sukoba za Balkan i Gruziju

(c) TFF 1999
Transnational Foundation for Peace and Future Research
Vegagatan 25, S - 224 57 Lund, Sweden
Phone +46-46-145909 (0900-1100)
Fax +46-46-144512
Email: tff@transnational.org