13. april 1999.

Bombardovanje NATO-a nije uspelo da prisili Slobodana Milosevića da poklekne, a srpske snage na Kosovu su se ukopale. Bilo kakav tip invazije kopnenih snaga NATO-a mora da računa sa velikim žrtvama.

Kolika je cena kopnenih snaga

    NATO kampanja bombardovanja Srbije je ušla u treću nedelju, a Slobodan Milosevic je odbio bilo da se preda bilo da ustukne. Umesto toga, on je preokrenuo napade NATO-a u svoju korist i učvrstio svoju vlast u Srbiji, očistio veliki deo Kosova od etničkog albanskog stanovništva uključujući i sve veće gradove u pokrajini. Došlo je vreme da NATO razmotri sve alternativne planove koje su njegovi stratezi morali da razrade tokom meseci pre nego što je započela ofanziva.

    Iako to još nije službeno potvrđeno, jasno je da je u planu raspoređivanje kopnenih snaga NATO-a na Kosovu bez srpskog pristanka. Izjave međunarodnih državnika i službenika NATO-a sugerišu da alijansa veruje da će srpske snage na Kosovu biti oslabljene u tolikoj meri posle još nekoliko sedmica bombardovanja da će snage NATO-a biti u stanju da uđu na Kosovo, a da ne naiđu na veći otpor. Izgleda da se alijansa takođe nada će do tog trenutka, reorganizovana i nanovo opremljana Oslobodilačka vojska Kosova biti sposobna da učestvuje u akciji, i time umanji rizik za snage NATO-a.

    Dakle, izgeda da se planira ulazak NATO snaga, povlačenje srpskih snaga, i omogućavanje svim izbeglicama da se vrate kućama. Bez obzira da li bi formalno bilo nezavisno ili ne, Kosovo bi zapravo postalo protektorat NATO-a, dok bi za ono što ostane od Srbije, u izolociji i okruženju, glavna preokupacija bila vidanje rana, te ona ne bi mogla postati pretnja bilo kome od svojih suseda. Ovaj scenario bi bio u redu sve dok su premise na kojima se zasniva tačne.

    Međutim, to se sa sigurnošću ne može tvrditi. Upravo je reč o suprotnom.

    Službenici NATO-a imaju prirodnu težnju da precenjuju učinak vazdušne ofanzive protiv srpskih kopnenih snaga na Kosovu. U međuvremenu, Milošević je imao dovoljno vremena da izgradi i ojača odbranu u pripremi za invazione snage.

    Verovatno je da rezultati vazdušne kampanje NATO-a nisu ni približno tako dobri kao što su predstavljeni u Briselu. Predstavnici NATO-a tvrde da su "degradirali i umanjili" borbenu moć srpske policije i vojske, ali do sada nisu uspeli da o tome pruže dokaze.

    Koliko je srpskih vojnika ubijeno i onesposobljeno? Koliko je oklopnih i artiljerijskih komada oružja uništeno? Da li je jugoslovenska protivvazdusna odbrana još uvek u stanju da deluje i čeka NATO taktičke avione koji bi počeli napade na manjim visinama? Do sada Brisel nije uspeo da pruži jasne odgovore ni na jedno od ovih pitanja.

    Postoje tri rute kojima bi NATO mogao da uđe na Kosovo. Jedna ide preko planina koje su na granici sa Albanijom. Iako bi mogla da bude korisna za infiltriranje gerile i jedinica komandosa, ova ruta nije prikladna za teška vozila zbog loših puteva.

    Ostale dve rute idu preko Makedonije, jedna direktno na Kosovo preko Kačaničke klisure, a druga preko južne Srbije, tako što bi se ušlo na Kosovo sa severa pošto bi ono najpre bilo lučno zaobiđeno. Ukoliko bi se ove dve rute kombinovale, one bi omogućile NATO-u da opkoli srpske snage u klasičnom potezu klješta.

    Problem je što se Milošević za takav scenario priprema već nekoliko meseci. Od kada su počeli razgovori u Rambujeu, on je gomilao snage duž ovih ruta, postavljao mine i gradio utvrđenja. Štaviše, dodatno vreme koje je potrebno da bi se okupile invazione NATO snage,moglo bi biti iskorišćeno kako bi se dovuklo pojačanje i izgradila još jača utvrđenja. Novi napadi na protivvazdušnu odbranu bi bili neophodni kako bi nebo iznad Kosova bilo bezbedno za taktičke borbene avione i ofanzivne helikoptere.

    Štaviše, izbacivanje etničkih Albanaca tokom prve dve nedelje bombardovanja bilo je delom motivisano i strateškim razlozima. Time što je uklonjeno potencijalno neprijateljsko stanovnistvo iz severnog i istočnog Kosova tačno kuda prolaze rute koje bi NATO morao da upotrebi - Milošević je stvorio tampon zonu u kojoj njegove snage neće biti ometane gerilskim aktivnostima.

    On je takođe obezbedio i logističku podršku lokalnih Srba, koji sada u policiji i vojsci vide jedinu zaštitu protiv povratka svojih bivših suseda.

    Time što su učestvovali u izbacivanjima i pljačkanjima, lokalni Srbi su vezali svoju sudbinu za sudbinu Miloševićevih bezbednosnih snaga.

    Prošle tri nedelje su takođe podigle moral Vojsci Jugoslavije. Nasuprot slici koju pokušava da oslika NATO o narastajućem otkazivanju lojalnosti i o dezerterstvu, vojska sada smatra da je konačno došao njen trenutak.

    Posle godina nemara i ponižavajućih poraza u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, vojska smatra da je konačno umešana u časnu borbu, da brani otadžbinu protiv strane invazije - za razliku od kampanja protiv drugih naroda bivše Jugoslavije.

    NATO-u treba priznati da je alijansa bila uspešna u uništavanju srpskih zaliha goriva. Mada ovo smanjuje Miloševićevu sposobnost da dovede pojačanje, mobilnost je od manjeg značaja onima čiji je prvi zadatak da ostanu tu gde su.

    Kada se sve ovo sabere, jasno je da marš NATO-a na Kosovo neće biti ni malo nalik šetnji. Ovo ne znači da Kosovo može da preraste u novi Vijetnam, ali NATO mora da očekuje produžen kopneni rat i da pretrpi velike žrtve.

    Jedan od verovatnijih ishoda takvog sukoba bila bi i delimična pobeda NATO-a, tako što bi se linija fronta stabilizovala negde severno od Prištine. Ovo bi otvorilo put podeli pokrajine - što ni Zapad ni Albanci ne smatraju prihvatljivim.

    U uzavreloj atmoseferi koju su potakli prizori kosovskih izbeglica i sećanja na bosanski rat, cena raspoređivanja kopnenih snaga NATO-a bi mogla lako biti zanemarena u ime etike. Pošto će ta cena biti plaćena u ljudskim zivotima, isplati se pogledati kolika je pre nego što se ček potpiše.

Dejan Anastasijević,
Beograd

    Dejan Anastasijević je dopisnik Instituta za izveštavanje o ratu i miru.