11. maj 1999.

Hoćemo li ponovo doživeti Černobil? - Ekološki rizici rata u mojoj zemlji.

    U 14:00 rezervni sistem za hlađenje, koji bi trošio deo proizvedene energije i uticao na rezultate testa isključen je. To je bio prvi od mnogih prekršaja pravila o sigurnosti.

    Tako je počela noćna mora zvana Černobil. Eksplozija je raznela poklopac reaktora težak hiljadu tona, srušila stranu zgrade i krov. Nekoliko tona uranijum dioksida koji služi kao gorivo i produkata fusije kao što su cezijum 137 i jod 131, i nekoliko tona grafita odleteli su u noć.

    Da li smo mi svedoci nove? U nekim od napada NATO na moju zemlju ekoloska katastrofa je bila slučajno izbegnuta.

    Pokušaću da opišem prvo efekte napada na Jugoslovensku hemojsku industriju, potom efekte upotrebe granata sa osiromašenim uranijumom i potencijalne efekte napada na nuklearni institut u blizini beograda. Nadam se da ćete posle čitanja ovog teksta naći razlog i volju da delujete u svojim zemljama da bi zaustavili ove napade.

    U Pančevu, predgrađu Beograda, napadani su rafinerija nafte, fabrika veštačkih đubriva i petrohemojska postrojenja - jedne od najvećih takvih fabrika u Južnoj Evropi.

    Vazdušni napadi na rafineriju nafte mogu da se razumeju, jer je snabdevanje gorivom legitimni strategijski i vojni cilj. Ali vrednost štete bila je oko 1.3 milijarde $, od čega je šteta pričinjena rafineriji koja je bila pogođena 3 puta (do 19. aprila) bila samo 650 miliona $.

    Plamenovi iz Pančevačke rafinerije su dostizali 20m a crni dim se dizao iz rafinerije sva dana posle poslednjeg napada.

    Obližnja HIP Petrohemija je takođe teško pogođena, pogoci u nju nisu bili greške pri gađanju rafinerije. Nekoliko činjenica je važno u ovom slučaju. HIP nije bio od strategijskog i vojnog značaja. Naprotiv baš napad na HIP Petrohemiju ukazao je da postoji kampanja napada na civile. HIP prozivodi hlor za proizvodnju PVC-a (plastike). Da su rezervoari hlora pogođeni, stanovnici Pančeva bi bili ugušeni jer je hlor toksičan. Rukovodstvo HIP-a i grada Pančeva, u strahu od mogućeg napada, užurbano je preradilo hlor i sklonilo ga u prerađenom obliku. Transport u neprerađenom obliku, što se moglo desiti drukčijem razvoju situacije, bi doveo do novih problema.

    U poslednjem trenutku, veći deo količina hlora je sklonjen iz postrojenja. Nažalost, deo količina koje su ostale u postrojenju, u trenutku bombardovanja, dospele su u atmosferu.

    24. marta 1999. na železničkoj stanici u Pančevu, u trenutku kad su napadi na mete udeljene manje od jednog kilometra počeli, bio je voz sa 800 tona hlora. Da je on pogođen celokupno stanovništvo Beograda bi bilo otrovano (ubijeno).

    Međutim nisu sva toksična jedinjenja došla iz rafinerije i petrohemijskog postrojenja.

    Velika fabrika đubriva, koja se nalazi nedaleko od rafinerije i petrohemije je takođe pogođena: još jedna civilna meta. Da su rezervoari sa tečnim amonijakom pogođeni, šteta bi bila nemerljiva, kao i u slučaju hlora. [to se i dogodilo u manjem obimu, bilo je dovoljno hlora i tečnog amonijaka da zajedno sa gorivom koje je bilo pogođeno da formiraju stepen zagađenja u gradu više puta veći od dozvoljenog i veliki toksični oblak koji se kretao ka Beogradu. Vetar je na sreću promenio pravac i odneo oblak u druge delove Evrope.

    U drugom po veličini Jugoslovenskom gradu, Novom Sadu, rafinerija nafte bila je napadnuta nekoliko puta. Američke kompanije su sagradile ogu modernu rafineriju. Svaki deo rafinerije bio je nezavisan od ostalih, tako da vatra u jednom od delova rafinerije nije mogla da se proširi na ostale delove rafinerije. I pored činjenice da je nakon prva dva napada rafinerija bila teško oštećena i neupotrebljiva NATO je nastavio sa napadima. Pošto je napravljena od strane kompanija iz Amerike neverujem da NATO nije imao planove rafinerije. Rafinerija je bila napadana dok svi njeni delovi nisu bili uništeni.

    Crni oblaci koji su dolazili iz zapaljene rafinerije su bili iznad Novog Sada danima, a kisa je bila crna i kisela.

    Ovo su bile posledice napada na rafineriju koja je bila pripremljena za njega. Da nije bilo tako posle eksplozije i sagorevanja goriva u njoj, 5 minuta Novi Sad bio ostao bez kiseonika. Niko u gradu i okolnoj oblasti nebi preziveo.

    U svim ovim slučajevima NATO ništa nije radio da bi izbegao potencijalnu katastrofu.

    [ta je bila posledica ovih napada? I Pančevo i Novi Sad su u poljoprivrednoj oblasti zemlje. Kiša je toksična jedinjenja iz atmosfere nataložila u zemljište - hlor, aditivi i teški metali korišćeni za proizvodnju benzina su toksični i izazivaju rak. Uneti sa hranom oni se akumuliraju u organizmu i ostaju u njemu do kraja života, izazivajući dugoročne efekte.

    Stanovništvo Pančeva, Novog Sada i okolnih oblasti udisali su ove toksične gasove danima. Posledice po njih biće znatno veće. Ali ja sebe nesmatram srećnim jer ne živim u ovim gradovima, cela moja zemlja će dugo osećati posledice ovih napada.

    NATO avioni napadaju mete u Jugoslaviji sa specijalnom municijom koja sadrže osiromašeni uranijum. Ova kontraverzna municija koja sadrži osiromašeni uranijum je korišćena od strane Američkih A-10 aviona, za vreme rata u Zalivu pri napadima na iračke tenkove i oklopna vozila. Kad je ispaljen ovaj projektil stvara radioaktivni trag. Posle udara iza njega ostaje oblak radioaktivne prašine.

    Maj. Gen. Charles Wald, koji je zamenik direktora za strategijsko planiranje glavnog štaba Američke vojske, je rekao:"Razmišljao sam o njemu i bio sa u blizini municije A-10 dugo vremena i znam da sam video ljude koji stavljaju ovu municiju u avione već više od 20 godina, oni su uradili dosta naučnih studija o ovoj municiji i čini se da ona ne pretstavlja problem, zato ja ne mislim da postoji problem sa ovom municijom. Tu nije postojao problem za bilo koga, pa je to u neku ruku stara vest".

    Po podacima Nacionalnog informacionog centra za Zalivski rat, udruženja grupa veterana sa centrom u Vašingtonu, nekih 300 tona osiromašenog uranijuma je bilo ispaljeno od strane Američkih aviona na Iračke trupe u Zalivskom ratu 1991 godine.

    Ja neverujem da bombe sa osiromašenim uranijumom, produktom procesa obogaćivanja uranijuma korišćenim u procesu pravljenja goriva za atomske bombe i nuklearne reaktore, nisu opasne kao što NATO kaže. Nevidljivi deo nje može me ubiti ili uništiti budućnost moje dece, ako pijem vodu ili jedem hranu iz oblasti gde napadi se odvijaju. Cela moja zemlja je takva jedna oblast. Ja zaista nemam drugu domovinu.

    VINČA - institut za nuklearne nauke u blizini Beograda još uvek nije napadnut. Ja želim da mogu da kažem da do takvog napada nemože ni da dođe. Nažalost ovo nije slučaj. Ne postoji čvrst demanti vesti da je institut u Vinči na listi meta NATO niti indikacija da je skinut sa ove liste.

    Institut u Vinči ima dva nuklearna reaktora, jedan aktivan i drugi (koji zovu u okviru instituta - Veliki) konzerviran pre nekoliko godina sa značajnim količinama Uranijuma 235 i neiskorišćenog goriva u svojoj unutrašnjosti. Visoko radioaktivni materijal korišćen u svakodnevnim aktivnostima nalazi se u nekoliko istraživačkih laboratorija. Postoji oko 5000 šipki iskorišćenog goriva koje se nalaze u 30 aluminijumskih burića u bazenu sa vodom. Postoji i hangar pun buradi sa nisko radioaktivnim materijalom korišćenim u medicini.

    Zato mi nebi trebali da potcenimo rizik za region u slučaju da institut u Vinči koji se nalazi na manje od 30km od Beograda bude bombardovan, bilo namerno ili greškom, posebno zbog ozbiljnih posledica takve akcije.

    NATO je u mogućnosti da dobije sve informacije o tome gde je radioaktivni materijal smešten i njegovim količinama u Institutu u Vinči od eksperata Međunarodne komisije za atomsku energiju (IAEA) u Beču koji su dobro informisani o strukturi instituta u Vinči i savršeno svesni potencijalnog rizika.

    Eksperti IAEA su izjavili da ne postoji dokaz da se Jugoslavija pripremala da napusti njenu strategiju koja nije bazirana na upotrebi nuklearnog oružja, kao ni da je pokazivala znake da pojedinci u okviru vojske planiraju da koriste materijal iz Vinče za izradu atomske bombe.

    Nakon Pančeva i Novog Sada nadam se da institut u Vinči nije sledeća namerna ili slučajna meta, a nakon napada na Kinesku ambasadu nadam se da neki stari obaveštajni podatak neće označiti kraj istorije celog regiona (Jugoslavije, Mađarske, Bosne Hrvatske, Bugarske i Rumunije). U najgorem slučaju niko nebio mogao da živi u ovom regionu hiljadama godina.

    Umesto zaključka, hteo bih da vas zamolim da nam pomognete slanjem ove poruke organizacijama za zaštitu čovekove okoline, Greenpeace-u i drugim ekoliškim organizacijama u vašim zemljama i zahtevate od njih da deluju.

    Treba delovati odmah, jer malo kasnije može da bude suviše kasno!

Igor
22 godina, student