9. jun 1999.

Velika cena "G8 mira"

    "Idemo opet iz početka! Mediji širom sveta nam govore da su 'mirovni' proces, 'mirovni' pregovori i 'mirovni' sporazum na pomolu. NATO 'mirotvorci' će ući na Kosovo. Kažu da su Jugoslavija i Balkan napravili prvi korak ka dugoročnom 'miru' i stabilnosti. Za mirovnog profesionalca, to su sve orvelovske vesti. Ova autoritarna operacija NATO-a je loš predznak za budućnost, svetski poredak, normativnost, vladavinu prava, demokratiju, moralnu politiku i pravi mir", kaže direktor TFF, Jan Oberg. "Sadašnja i buduća cena ovakve vrste mirovne politike je neprihvatljiva i nesrazmerna albansko-srpskom problemu koji je trebalo da reši u poćetku. Danas su Srbi i Albanci polarizovani i mrze se više nego ikada. Najmanje što bi se moglo učiniti je da se prestane sa upotrebom reči 'mir' pod tim okolnostima."

    Ima onih koji kažu da nije bilo alternative, ali oni pate od:

• nedostatka znanja o rešavanju konflikata,
• nedostatka političke mašte
• autocenzure
• autoritarnog stava NATO-fundamentalista -
• ili možda od svega toga zajedno u određenoj meri.

    Evo nekih činjenica.

Ljudska cena i ratni zločini

    Od kako je počelo bombardovanje, 24. marta, broj izbeglica i raseljenih lica se povećao sa oko 50.000 na 800.000; broj mrtvih i ranjenih se povećao sa oko 2.000 na procenjenih 15.000. Zločine su činili jugoslovenska/srpska strana, OVK i NATO; ovaj poslednji je koristio bombe sa osiromašenim uranijumom i kasetne bombe, i na druge načine kršio međunarodne zakone, namernim uništavanjem prevashodno civilnih objekata i terorisanjem miliona civila.

Cena razaranja, bombardovanja i rekonstrukcije

   Kosovo - ili nezavisna republika Kosova - koju smo hteli da sačuvamo je demolirano; ostatak Jugoslavije je uglavnom u ruševinama. Direktna materijalna šteta je procenjena između 50 i 150 milijardi dolara, a indirektna, dugoročna cena može biti nekoliko puta veća. Niko ne zna cenu bombardovanja - 33.000 borbenih letova 1100 aviona, nosača aviona, bombi, projektila, municije, nadgledanja, međunarodne koordinacije, goriva, potrebština, nadnica, osiguranja, socijalnih olakšica, prevoza itd. - ali ako je procenimo na oko 500 miliona dolara dnevno, dolazimo do cifre od blizu 40 milijardi dolara. Region se sada suočava sa ogromnim uništenjem životne sredine, što se naročito odnosi na Dunav. SAD su sprovele većinu razaranja, a EU će snositi troškove rekonstrukcije - ogroman teret pada na EU.

NATO na Kosovu - naoružani 'mir', nema nezavisnog Kosova

   50.000 NATO trupa na Kosovu je više nego što je represivna jugoslovenska Vlada ikada imala u pokrajini. Ni jedan od dogovora ili, bolje rečeno, diktata ne podrazumeva institucionalizovane konsultacije sa jugoslovenskom Vladom. Osim mogućnosti da se referendum održi kasnije, ne pominje se nezavisno Kosovo, a i OVK/UCK, mora biti razoružana. Tako ni srpska ni albanska strana neće dobiti ni postići ništa više od onoga što im NATO dozvoli.

Sledi, najverovatnije, egzodus Srba

   Prema dokumentu G8, utvrđeno je kompletno povlačenje jugoslovenske vojske i policije (sa povratkom nekolicine, kasnije) sa Kosova, gde su, usput budi rečeno, mnogi od njih rođeni i odrasli. Region će biti okupiran uglavnom od strane onih zemalja NATO-a, pod komandom SAD, koje su bombardovale Jugoslaviju do de facto kapitulacije. Ruski kontingent će biti integrisan i neće imati ni jednu zonu pod svojom kontrolom. Ako bude tako, teško se može očekivati da će se mnogo Srba osećati dovoljno sigurno, da bi ostali, a kamoli da bi se vratili na Kosovo.

   Izbeglica će biti još, a većina se neće vratiti u bliskoj budućnosti. Hajde da pogledamo SVE izbeglice. Ima oko 800.000 albanskih izbeglica. Malo je verovatno da će oni moći da se vrate ove godine; postavljanje 50.000 vojnika u operativno stanje u gomili ruševina punih mina, bez vode se ne može napraviti preko noći. I zašto bi se oni vraćali kući? Posle 4 godine, oko 10% izbeglica se vratilo u Bosnu i Hercegovinu. Zatim, tu je još jedan - zaboravljeni - problem izbeglica. Od 1995. Jugoslavija je prihvatila oko 600.000 izbeglica, uglavnom Srba iz Hrvatske, Bosne i Makedonije. Između 150 i 200 hiljada Srba živi na Kosovu; ako oni odluče da napuste pokrajinu, biće jednak broj Srba unutar i Albanaca van Srbije koji će čekati da se vrate kući. Medijska pažnja posvećena je skoro jedino albancima, pa će se, zbog toga, želja da se humanitarna pomoć podeli svima kojima je potrebna, verovatno suočiti sa zasićenjem donatora. Dodatno, bombardovanje je primoralo mnoge da napuste Beograd i druge delove Jugoslavije i odu u Mađarsku i druge evropske zemlje (ukoliko su u mogućnosti) i, isto tako, raselilo mnoge unutar Jugoslavije. Konačno, kada najgore prođe, možemo očekivati stotine hiljada građana SRJ koji će želeti da odu, jer ne vide budućnost ni za sebe ni za svoju decu u duplom kavezu Miloševićevog režima i NATO okupacije, u zemlji uništenoj njihovim zajedničkim snagama. Tako stvarni izbeglički problem može dostići broj od 2 miliona ljudi.

Šteta u susednim zemljama

   Oklone zemlje su takođe platile multi-milionsku cenu u dolarima. Iako neki na tome mogu profitirati, o punoj kompenzaciji nema ni govora. Makedonija je na ivici kolapsa; Albanija je pretvorena u kombinaciju izbegličkog kampa sa jedne strane i NATO baze i terena za trening OVK sa druge strane. Hrvatski turizam će pretrpeti veliki udarac ovog leta. Svi trgovinski partneri Jugoslavije su izgubili svoje tržište, prvo tokom godina sankcija, i sada zbog razaranja. Nema potrebe za raspravom o tome da je ovakav način pravljenja mira destabilizovao region za mnogo narednih godina.

Bliži se novi Hladni rat

   Postoje i šire posledice. Ukrajinski parlament je jednoglasno izglasao povratak zemlje u status nuklearne sile. 30. aprila, na sastanku ruskog Saveta za nacionalnu bezbednost odobrena je modernizacija svih strateških i taktičkih nuklearnih bojevih glava. Odlučeno je da se unaprede strateške jeftinije nuklearne rakete sposobne da precizno pogode bilo koji deo sveta. Ministarstvo odbrane je odlučilo da se promeni nuklearna doktrina. Zbog toga su Rusi bili ponižavani tokom devedesetih, ali su se slagali sa svim zahtevima Zapada, zbog labavog rukovodstva, ekonomske slabosti - oni jedva da mogu da isplate svoje sopstvene trupe koje bi trebalo da budu upućene na Kosovo i ostanu tamo narednih godina - i zbog njihove zavisnosti od Zapada.

   A bombardovanje Kineske ambasade u Beogradu je u Pekingu shvaćeno kao promena principa nenapadanja. Ako tome pridodamo i špijunsku aferu, principe ljudskih prava i pregovore sa WTO, počinju da se naziru konture novog Hladnog rata. Rusija, Kina, Indija - i drugi - naučili su da ne veruju Zapadu kada se zalaže za mirovne ciljeve. Mnoge zemlje sa secesionističkim manjinama će se verovatno nervozno pitati da li će i one dobiti isti tretman kao Jugoslavija.

Jačanje principa koji može postati ispravan

   Bez preteranog filozofiranja, treba se setiti Gandijeve čuvene izreke da su "namere rezultati postignutog". Moćno oružje, diktati NATO-a, de facto okupacija i svuda dominantno prisustvo SAD, ne mogu doneti pravi mir i demokratiju ljudima Balkana. To nije diplomatija potpomognuta silom, to je sila potpomognuta diplomatijom. Taj proces je sistematski marginalizovao male zemlje članice NATO-a, zemlje koje nisu članice NATO-a, Ujedinjene nacije, OEBS i nevladine organizacije. On je razbio u komade svaku viziju o multi-kulturalnom svetskom poretku u kome svi učestvuju i princip stvaranja mira mirnim sredstvima. Svima će nam biti gore sa ovako postignutim rezultatima," kaze dr Oberg i zaključuje: "Ceo ovaj proces ima previše mišića, premalo inteligencije i nimalo srca. Ljudi bi morali da budu u stanju da naprave malo bolju ravnotežu između te tri karakteristike, jer se samo takva bolja ravnoteža bi zasluživala da se zove mirom."

Jan Oberg
direktor TFF

http://www.transnational.org/