u Beogradu, oko 3 ujutru, 07. juna 1999.

(Ne)Sporazum?

    Dva dana su nas sa svih strana ubeđivali da je rat gotov, a RTS-ov Dnevnik je već započeo sa svojim čuvenim floskulama kojima se već i mala deca smeju. "Mudrom i nadasve patriotskom politikom našeg Jedinog Mogućeg Predsednika, izvojevali smo još jednu pobedu koja će sasvim sigurno ući u srpsku mitologiju... Predsednik je obezbedio povratak mirnom rešenju, sada će poteći med i mleko, sad će svi pohrliti da ulože u obnovu porušenog, bude se Istok i Zapad, samo su čekali da prestane ničim izazvana, zlikovačka agresija na našu malu, uvek demokratsku, slobodarsku, miroljubivu, ali ratničku, ukratko - zemlju snova. Izdržali smo, pobedili smo, poražen je moćni NATO pakt, raduj se Srbijo, mir je počeo, samo što nije, još par potpisa i gotovo je..."

    Sve se to moglo čuti i videti u ova dva dana na programima neuništive TV Bastilje, koja iz podruma neke samo njima znane zgrade još uvek emituje svoje informativne emisije za ispiranje mozgova ovog nesrećnog naroda, kom je od svega mentalni sklop ionako već polovan.

    Niko od urednika i komentatora te kuće, se nije setio da spomene da je to što je Predsednik sada prihvatio isto, ako ne i gore, od onoga što mu je nuđeno pre nego što je izginulo preko 2000 civila i ko zna koliko vojnika i policajaca (koji su takođe ljudi, po mom nekom možda malo nastranom shvatanju ovog sveta), pre nego što su stotine hiljada Albanaca sa Kosova (takođe civila i građana Srbije) bile primorane da napuste svoje kuće, pre nego što je Srbija sravnjena sa zemljom. Nikome nije palo napamet da je naš Veliki Vođa, po ko zna koji put, rešio da se cenjka i to ne sa svojim sopstvenim životom, već sa životima građana ove zemlje, do kojih mu je stalo koliko i do istorije i kulture srpskog naroda, to jest, nimalo. A to sve, samo da bi spasio sopstvenu kožu odlaska u Hag i sopstveni režim smaknuća sa profitabilne vlasti.

    Naravno, ne dolazi u obzir ni da se, makar zapakovano između redova, pomene da nisu zemlje NATO alijanse svojom autoritarnom unutrašnjom politikom same sebi dale moralno opravdanje pred sopstvenim građanima za nezakoniti napad na Jugoslaviju, već da im je to opravdanje poklonio njen Ničim Izazvani Predsednik, koji kao da je želeo da im se oduži zato što su ga godinama negovali, promovisali u faktor mira i stabilnosti na Balkanu, nezamenjivog pregovarača i čoveka sa kojim su mogli da sklapaju dogovore (obično, tek onda kada postanu najgori mogući za Srbe) i, na kraju, u čoveka zbog kog je postignut consensus omnium NATO zemalja prilikom odlučivanja o vojnim udarima - "Mi nismo u ratu sa srpskim narodom, nego sa Slobodanom Miloševićem". Zašto su onda poubijali onoliko ljudi, koji su vrlo verovatno i sami bili protivnici Slobodana Miloševića? Greškom, sa tako preciznim oružjem? Koliko god da se trudim, ne mogu da poverujem da projektili rade pod operativnim sistemom Windows 95. Ali to je tema za sebe...

    I zaista, dva dana je sve ličilo na stanje pre 24. marta. Sirene se u Beogradu nisu oglašavale, osim sporadičnih preleta i ponekog bombardovanja manjeg intenziteta po Kosovu nije bilo vesti i znakova ludila na koje smo u poslednja dva i po meseca takoreći navikli.

    U Beogradu se opet na ulicama mogla osetiti anti-režimska klima, sve je izgledalo kao da se negativna energija konačno kanališe u smeru ne jedinog, ali građanima Jugoslavije sasvim sigurno glavnog uzroka nesreće, ne samo u poslednja dva i po meseca, već u poslednjih 10 godina. Stizale su ohrabrujuće vesti o sastancima predstavnika Vojske Jugoslavije i NATO snaga, u nekakvoj kafani "Evropa 93" u Makedoniji, na kojima su se vojne glavešine dogovarale o sprovođenju mirovnog plana. U nedelju ujutro već je prognoziran prestanak bombardovanja za nedelju uveče, a tokom nedeljnog popodneva svi smo postajali već pomalo nervozni, jer željno očekivane vesti iz kafane "Evropa 93" nikako nisu stizale.

    A onda je oko ponoći, RAIUNO javio da je neki anonimni italijanski oficir izjavio da je negde zapelo i to kod ključnih stvari, a ne tehničkih detalja, i da je trenutno pauza u razgovorima i da je jugoslovenskoj strani postavljen ultimatum da sledeći put mora prihvatiti ponuđeni sporazum ili se bombardovanje nastavlja (déja vu?). Kasnije je CNN je javio da je jugoslovenska strana prihvatila 6 od 20 tačaka ponuđenog (ponuđenog?) sporazuma, što u prevodu znači da nije prihvatila sporazum, povodom čega je general NATO snaga Majkl Džekson (ovo nije slovna greška) izjavio da će bombardovanje Jugoslavije biti intenzivirano. Kao i u mnogo slučajeva do sada, ne znamo, ni o čemu se, konkretno pregovaralo, ni kakve su uslove postavile dve strane, ni ko je minirao pregovore postavljajući uslove za koje se unapred znalo da ne mogu biti prihvaćeni. Nekome je očigledno veoma stalo do ovog rata, čim se svaki pokušaj da se on završi minira, ako ne u startu, onda kad se čak i najveći skeptici ponadaju da bi do mira zaista moglo doći.

    Nedelja je već prošla, ušli smo u ponedeljak, kada su se u Beogradu oglasile zavijajuće sirene, u mom kraju glasnije nego ikada. Osećaj je bio približno isti kako 24. marta u 20.30, jedino su izostali iznenađenje i neverica. Strah da bi sve moglo da se nastavi sa još gorim posledicama pojačava se sa svakom pristiglom vesti.

    "Neka se nose, svi! Nek sve poruše i pobiju sve nas koliko nas ima, pa nek počnu sve ispočetka!" zaurlala je moja mlađa sestra, kada je čula da su propali pregovori u kafani "Evropa 93" koja bi simbolike radi, na srpskom jeziku posle ovoga mogla zvati i "Zbogom Evropo 99".

Pant@
23 godine, student