Sreda, 7. april 1999.

Kada priznati poraz?

     Q: Pitanje 'na kojoj tački treba priznati poraz?' može se postaviti obema stranama.

    A: To pitanje, naravno, glasi: "na kojoj tački obe strane postižu ono što svojoj publici mogu da predstave kao pobedu".

    Pokušaću da, na osnovu ovo malo što vidim i čujem, dam neke elemente, a ostali neka dopune. (Tek posle toga možemo da pokušamo da ih vrednujemo, odredimo im odnose itd.)

    NATO strana:

1. ostvarenje strategijskih ciljeva:
   1. učvršćenje svog prestiža kao jedine oružane sile koja sasvim dominira Evropom i može da u budućnosti reaguje kad hoće, pa čak i izvan Evrope u regionalnim kofliktima nižeg reda (kakav je naš).
   2. ocena, podešavanje i dalja izgradnja vojnog i logističkog potencijala za konflikte nižeg reda (sa tendencijom da se Alijansa pripremi i za konflikte srednjeg reda - potencijalne alijanse više manjih država ili neke države srednje veličine);
   3. prednost i potvrda značajne prednosti SAD unutar same Alijanse i dokazivanje da SAD drži ključ bezbednosti u Evropi;

2. problemi:
   1. nedovoljna spremnost Evrope (osim Vel. Britanije) da sledi ove ciljeve;
   2. otpor Rusije (izgleda veći u javnosti nego u vrhu).

3. regionalni ciljevi:
   1. brži prodor NATO na Balkan;
   2. snažnije političko kontrolisanje regiona.

    Naša strana:

1. učvršćenje sadašnjeg režima SM na vlasti neminovnom homogenizacijom stanovništva u situaciji strane agresije i očuvanjem državne infrastrukture vitalne po režim;
2. nastojanje da se izbegne strano vojno prisustvo koje bi kontrolisao NATO (tj. barem onaj njegov deo koji predvodi SAD);
3. zadržavanje Kosova u nekoj formalnoj vezi unutar SRJ, kako Kosovo ne bi bilo "izgubljeno" jer bi to moglo ugroziti ono iz tačke 1.

Gde se ove tačke susreću?

    Posle 14-15 dana rata nazire se da je NATO na putu da ostvari sva tri strategijska cilja i oba regionalna, ali kako još te ciljeve nije ostvario (zbog dva navedena problema, pre svega), ostaje mu još neko vreme da dejstvuje kako bi ostvario prevagu oko problema B1 i naročito oko cilja C1. To znači da bi ovo nad našim glavama moglo da potraje još barem koliko do sada. Posle toga NATO može da proglasi pobedu, tu negde tokom svoje proslave poslednje nedelje u aprilu. (Nakon toga možda će povremeno da nas čuknu, kao što je praksa sa Sadamom, ali to zavisi dalje od mnogo toga šta će se još dogoditi; verovatnije je da će, pošto nam dokusuriju strateške stvari kao što su nafta i slično, da svoj C2 cilj ostvaruju uslovljavanjem finansijske pomoći političkim ustupcima, tj. da im je plan da SM-a kontrolišu time.)

    Što se naše strane tiče, ona je već uglavnom postigla pobedu, jer je ostvarila svoj 1. cilj, a možda će da uspe da načini neki kompromis sa suprotnom stranom oko cilja 2. Cilj 3. je više vezan za budućnost, nego za trenutnu situaciju.

    Naravno, moguće je da se desi nešto dramatično pa da pojedini taktički ciljevi korigiju vreme i način ostvarivanja strategijskih ciljeva (u vremenima rata svaki element ima svoju "zonu oseljivosti", uobičajena kauzalnost prelazi u "polje incidenta" etc.), kao što su, na strani agresora određeni gubici (koji bi ga, po mom mišljenju, pre ražestili nego odvratili), odnosno gubici kod naše vojske (ti gubici, ipak, ne ugrožavaju cilj 1. naše strane, mada joj slabe poziciju); NATO ima načina na produži Shitinu u kojoj smo tako što bi mogao da proba da načini mesta za ponovno ubacivanje tzv. OVK, pa da time nađe opravdanja za produžetak napada (uopšte je njima veliki problem legitimisanje ove operacije, rat je malo-malo pa u krizi i mora se iznova tražiti podsticaj), itd. Ove komplikacije nižeg reda i on-going događaji mogu da produže Shitinu, ali ne mogu suštinski da ugroze njihove ciljeve i prvi cilj naše strane, tako da su Pobede (a ne Pobeda) u izgledu, i polako se obe strane prestrojavaju ka tom "targetu".

    Kao što vidite, ako moje skromno mišljenje uspeva da se snađe iz ovoga što gledam oko sebe (i, naročito, iznad sebe), vrlo se malo oko ove Shitine pitamo mi (kao sitoajeni, ne kao avionsko meso), a još manje, skoro nimalo, Albanci. Glavne odluke su u rukama SM i njegovih (verovatno tajnih) pregovora koji se odvijaju i sve više će se odvijati preko Rusa i Vatikana, pa onda Italijana, Francuza i Nemaca, sa Vašingtonom. S obzirom na tokove poslednjih 15 dana, SM ne radi tako loše svoj posao (on solidno pliva u plitko-taktičkoj situaciji), a moj je veći strah u odnosu na ciljeve na duži rok (cilj 2 i cilj 3).

    Verovatno sam ispustio mnoge stvari, nastojao sam da se držim najvažnijih.

Novak
39 godina, filozof